Počastvovana sam što imam mogućnost da se ponovo vratim ovde na Univerzitet Columbia , na Forum svetskih lidera i da govorim o angažovanjima na izgradnji jednog stabilnog mira i da vas podsetim na entuzijazam, snagu i nadu koji nas održavaju tokom ovog tranzicionog puta.
KOSOVO: DRŽAVA U TRANZICIJI
Poštovani g. Dean
Poštovani gosti,
Dame i gospodo,
Počastvovana sam što imam mogućnost da se ponovo vratim ovde na Univerzitet Columbia , na Forum svetskih lidera i da govorim o angažovanjima na izgradnji jednog stabilnog mira i da vas podsetim na entuzijazam, snagu i nadu koji nas održavaju tokom ovog tranzicionog puta.
I ja sam, kao i mnogi moji sugrađani, doživela period ratne represije. I takođe sam izgubila prijatelje i moje voljene tokom ovog strašnog konflikta.
I često sam razmišljala šta je to što inspiriše čitava društva da se kreću napred. Kako nalaze snagu i volju za oporavkom?
Za mnoge učesnike u publici danas, rat na Kosovu 1998. godine i humanitarna NATO intervencija, koja je zaustavila genocid Srbije nad kosovskim Albancima 1999. godine je jedna daleka prošlost.
Ali, ova prošlost nije toliko daleka za vas. Ono što su narod Kosova i međunarodna zajednica uradili i i dalje rade, je i danas relevantno za budućnost intervencija i izgradnju države.
Ona pruža bitne lekcije o tome kako treba da se ide napred nakon konflikata, ono o čemu i želim da vam danas govorim.
Dvadeset godina ranije, mi nismo mogli da radimo, nismo mogli da idemo u škole i niti smo mogli da hodamo ulicom, a da ne budemo loše tretirani od strane srpske policije.
Mi smo bili veoma siromašni, nismo mogli da glasamo i doticali su nas nasilje i ubistva. Prosto, mi nismo mogli da živimo.
Danas smo, još uvek, siromašna zemlja, ali smo živi i slobodni.
Mi smo izmenili sami sebe, iz jednog naroda koji nije smeo da sanja u jedan narod koji ima puno snova.
Veoma brzo smo shvatili, nakon završetka rata na Kosovu, kada se konflikt završio, da preživljavanje nije jedina briga.
Ima toliko puno gubitaka zbog kojih treba da se zavijemo u crno, ima puno – veoma puno grobova koje treba iskopati. I što je najgore ima jako mnogo onih koji su nestali, nestalih ljudi, za koje i ne možemo da iskopamo grobove.
Ima kuća koje treba ponovo izgraditi, kao i izazova ponovnog uključenja na električnu i vodovodnu mrežu.
Jedan ceo obrazovni sistem koji opet treba uspostaviti, i vratiti ga u kolosek. Ekonomija koja je kolabirala i koju treba ponovo oživeti. Veze i odnosi koje treba ponovo uspostaviti, tenzije koje treba rešiti kao i snaga o kojoj treba pregovarati.
Ima puno prioriteta koji se nadmeću. Zapravo, ima toliko toga što treba da se uradi i svako pitanje postaje prioritet.
Mi smo mnogo odmakli od vanrednog stanja.
Kosovo nije više zemlja uništena ratom. Od 2008. godine to je jedna nezavisna država, najmlađa država Evrope.
Tokom sedam poslednjih godina, mi smo ojačali naš suverenitet. Naše demokratske institucije su primeri naše parlamentarne demokratije koju smo izgradili.
Mi smo naučili da je demokratija složeno pitanje. Da je izgradnja jednog inkluzivnog društva jedna ambicija, konstantan rad.
Mi možemo i uvek treba da radimo bolje. Mi učimo kako da živimo zajedno, kako da pronađemo snagu u našem etničkom i verskom diverzitetu.
Mi se još uvek trudimo da stvorimo jednu otvorenu ekonomiju sa jednakom konkurencijom i bez korupcije.
Neki su počeli da se umaraju od ne postizanja obećanja o prosperitetu kao i u socijalnom i ekonomskom napretku.
Mi želimo da nova kosovska generacija ostane na Kosovu i da izgradi njihovu zemlju, da ne napusti zemlju u traženju mogućnosti van granica.
Ovo su neke od momentalnih i vidljivih posledica rata i obnove. Ali, ima i drugih, osim onih koje su primetne na prvi pogled.
Ne toliko mnogo ranije, na početku mog mandata kao predsednice Kosova, ja sam pozvana da govorim na jednoj konferenciji o jačanju žene.
Sa jednom predsednicom ženom, prvom u istoriji Balkana, Kosovo je privuklo mnogo pažnje. Na i van Kosova, ovo se videlo kao mogućnost za veću obuhvaćenost žena u odlučivanju.
Na konferenciji smo diskutovali o uopštenoj situaciji. Mi smo puno vremena potrošili diskutujući o jednakosti na radnim mestima, jednakim mogućnostima i prava žena na imanje i imovinu.
Mi smo se brinuli o tome, da li je pravična kvota od 30 posto učešća žena u kosovskim institucijama.
Da li će ove mere nekada postati stabilne.
Da li je bilo razloga da se veruje i da li ima takvih iskustava koja bi nas uverila, da će kvote biti efikasne, i to ne samo za žene.
Mi smo se osetile obuhvaćeno – deo bitne debate na globalnom nivou o rodnoj nejednakosti.
Mi smo osetile da se naša debata dešava u potrebno vreme, da je bila napredna i na globalnom nivou i sa globalnim trendovima.
Osetili smo da i uprkos činjenici da samo što smo izašli iz rata, naša pitanja nemaju razlike sa onim iz drugih zemalja.
Ali, ono što su mi ispričale neke žene koje su stajale u jednom delu sale za konferencije, promenile su mene iz korena, i način na koji sam razmišljala o ovim pitanjima.
One su preživele seksualnog nasilja, nekoliko od hiljada žena koje i dalje u sebi drže povrede, fizičke i psihičke rane ove vrste nasilja – silovanja kao ratnog sredstva.
Jedna od njih mi je rekla da je bila silovana pred njenom porodicom, kada su srpske snage došle da ih proteraju, prema planu njihove kampanje o etničkom čišćenju.
Druga je govorila o grupama žena, koje su držane zatvorene i koje su silovane nedeljama za redom. Ovo je prvi put da su one podelile njihove priče sa nekim van uskog kruga preživelih.
Kao kosovska Albanka, a kasnije i kao policijska službenica, koja je pomogla u izgradnji Policijske snage Kosova, ja sam imala saznanja o ovim strašnim zločinima, koji su izvršeni nad kosovskim ženama.
Čitala sam o jednoj majci koja nije mogla nikome da kaže da je njena ćerka bila silovana, i nakon mnogo vremena ona je pronađena mrtva u kućnom bunaru.
Jednom sistematskom kampanjom silovanja, koja je bila preduzeta tokom rata na Kosovu, srpske sigurnosne snage su za cilj imale da se rat nastavi duže i nakon što je on završen.
Da za njima ostave jedno uplašeno društvo, povređeno, posramljeno i potpuno slomljeni. Jedno društvo koje je nesposobno da pokaže šta se dogodilo njihovim ženama.
Takođe sam imala saznanja o neumornom radu žena aktivistkinja koje su posvetile njihove živote pomoći preživelim silovanja, kao i koje odlučile da tretiraju njihove traume.
Ove aktivistkinje su bile stubovi na koje su se preživele seksualnog nasilja oslanjale tokom jedne decenije.
Drugi deo društva je bio preokupiran izgradnjom kuća i izgradnjom herojskih narativa, što je i normalno nakon oslobodilačkih ratova, da bi se pokazala pažnja prema preživelim silovanja.
U haotičnom posleratnom periodu, u odsustvu pravde, kako bi preživele, većina njih je izabrala potpuno ćutanje.
Neke od njih, koje su odlučile da o tome govore njihovoj deci, ostale su usamljene zbog stigme koju silovanje drži u sebi na Kosovu, a Kosovo nije jednina zemlja gde se ovo dešava.
Međunarodni tužiocu su dokumentovali ratne zločine i zločine protiv čovečnosti koje su izvršile srpske snage na Kosovu. Oni su i osudili izvršioce dela.
Ali, nije bilo suđenja za izvršioce silovanja, ni u Hagu, ni na Kosovu, iako su Kosovom upravljale Ujedinjene nacije.
Preživele su retko izlazile da govore o užasu koji je nad njima izvršen. A ni kosovsko društvo nije pričalo o ovom pitanju, delimično zbog činjenice zato što nismo znali kako da tretiramo ovo pitanje.
Kada su sudovi, kako međunarodni tako i oni lokalni, pobacili u tome da pružaju pravdu i nakon petnaest godina, ja sam obećala, da ih država koju smo stvorili, za koju su one toliko dugo patile, neće ponovo izneveriti.
Užasnuta ekonomskim poteškoćama, društvenim izuzimanjem, kao i konstantnom žrtvovanju preživelih silovanja, 2012. godine, odlučila sam da se pridružim njima.
Počela sam da preduzimam kampanje za njihovo dobro, i podržavala sam uspostavljanje pravnog statuta za te civilne žrtve rata.
Naš mir, ne bi bio potpun sve dok one ne pronađu mir.
Gradila sam nad znanjem i stručnošću različitih mreža žena koje su pomogle preživelima silovanja tokom rata.
Prošle godine sam osnovala Nacionalni savet za preživele seksualnog nasilja tokom rata, kako bih uspostavila ovo pitanje u najvišoj kancelariji u zemlji i na vrh moje agende.
Ovaj Savet sadrži u sebi različite entitete, iz ministarstava, parlamentarnih komisija, do NVO žena, sa ciljem da se na inkluzivan način bave zakonodavnim i političkim pitanjima.
Do sada smo postigli da odobrimo jedan zakon, koji im pruža reparacije, jedan od malobrojnih zakona te vrste u svetu.
Stvorili smo sekundarne zakonske odredbe za poboljšanje statuta preživelih.
Upravljali smo kampanjama za povećanje svesti.
Sakupili smo fondove za različite mogućnosti zapošljavanja.
Iznad svega, da li smo glas preživelim i povratili smo njihovo dostojanstvo.
I ove godine, na dan oslobođenja Kosova, 12. juna, izložba Mislim na tebe, pozvala je naše društvo na podršku preživelim.
Na inicijativu kosovske umetnice Alketa Xhafa i producentkinje iz Njujorka Anna DI Lellio, i uz podršku moje kancelarije, pet hiljada haljina postavljeno je na prištinskom fudbalskom stadionu u čast hiljadama preživelih silovanja tokom rata.
Te haljine su bile haljine ljudi Kosova. Mesecima, žene i muškarci iz cele zemlje, poklanjali su haljine u ime solidarizacije sa preživelim.
Mnogi ljudi, obuhvatajući i preživele, su poklanjali haljine ,koje su nosili u posebnim prilikama.
Jedna haljina je nošena na svadbi brata.
Jedna poslanica iz parlamenta je poklonila haljinu koju je nosila kada je potpisala deklaraciju nezavisnosti.
Bilo je i haljina koje su nošene u tužnim trenucima: venčanica, sa venčanja koje je otkazano zbog silovanja.
One su izložene na fudbalskom stadionu glavnog grada, kako bi prikazale težinu ove vrste nasilja i priznavanja činjenice da sramota nije nad žrtvama, već nad počiniocima ovog strašnog zločina.
One su takođe istanjile liniju podele. Silovanje se moglo dogoditi svakoj od nas tokom rata.
Nekadašnji ratnici, pevači, članovi parlamenta,, ministri i hiljade običnih građana ujedinili su se na simboličan način, kako bi im pokazali da one nisu same.
Da će i one biti obuhvaćene i da neće biti usamljene.
Dame i gospodo,
Ima toliko puno nade za inkluzivna društva. I bez obuhvatanja žena, posebno onih zaboravljenih, nijedno društvo nije obuhvatilo sve.
Mi još uvek treba da gradimo tu vrstu države koju smo obećali pred našim naslednicima, kada smo se kao izbeglice brzo vratili našim kućama.
I kao i na svakom početku, ima zaostataka. Tranzicije su duge.
Ali, ima i puno nade, nade u promene, nade u angažovanje i uticaj, kao i nade da će biti bolje.
Ova nada je pomogla Kosovu da napreduje.
Hvala vam.