Kosovo je malo evropsko čudo

Deset godina nakon naše nezavisnosti zabeležen je začuđujuć napredak.

Nakon jedne decenije nezavisne republike, Kosovo ima dosta razloga da slavi. Dok mi cenimo naša dostignuća i izazove sa kojima se suočava naša država, treba da se setimo početne tamne tačke i puta kojim je Kosovo krenulo kako bi postiglo državnost.

Bio sam student, kada je diktator Slobodan Milošević počeo seriju ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. On je težio da stvori ono što je on nazivao „Velika Srbija“ i nametnuo  je na silu režim aperthejda Albancima na Kosovu.

Kosovski Albanci su činili napore da preko mirnog otpora  tokom početka 90-tih godina odgovore, ali racionalnost nije preovladala. Zašto je trebalo da počnemo da se borimo za našu slobodu i da se nadamo da će nam oni koji veruju u zapadnjačke vrednosti pomoći. Naše lovačke puške, nisu ni mogle da se uporede sa sprskom vojskom i policijom.

Naša duša i naše vrednosti su bile jake, ali to je bilo malo bitno bez direktnog obuhvatanja međunarodne zajednice. Kosovo su spasili oni koji su osećali odgovornost da zaštite civile od još jednog balkanskog genocida.

Od trenutka kada je Organizacija Severno-atlantskog ugovora  (NATO) oslobodila Kosovo 1999. godine, bilo je jasno da će se jedna nova država roditi. Republika Kosovo je postala najmlađa evropska država 17. februara 2008. godine.

Oni koji čitaju našu Deklaraciju nezavisnosti shvataju da ništa od naših napora za izgradnju države nije bilo jednostrano. Pregovori kojima je rukovodio laureat Nobelove nagrade za mir, Marti Ahtisari, bili su duboki i iscrpni. NATO, Evropska unija i ostali saveznici radili zajedno kako bi obezbedili mir i stabilnost, nakon nezavisnosti. Njihov rad je bio od izuzetnog značaja da se obezbedi mirna tranzicija. 

Kosovo imalo protivnike od prvih dana. Ekstremna levica smatra Kosovo lutkom američkog i britanskog imperijalizma, a ekstremna desnica ne ceni našu versku i etničku raznolikost. Ovi ekstremi su nametnuti na politički i medijski trans-atlantski pejzaž i nažalost, potpomognuti su propagandističkom mašinerijom Rusije – i pritisak na Kosovo nije smanjen.

Međutim, evo gde smo danas. Kosovo je država sa najbržim srednjim privrednim porastom na Zapadnom Balkanu u poslednjoj deceniji. Mi smo bili prvi u regionu koji su izabrali predsednicu. Naši sportisti, filmski producenti, muzičari i kulturne ličnosti iz naše zemlje su privukli međunarodnu pažnju.

Izazova i dalje ima. Rukovodio sam dijalogom sa Srbijom koji je proizveo istorijski sporazum i Briselu 2013. godine, koji je otvorio novu epohu za mir i saradnju između dve države, nakon jednog veka neprijateljstava. Takođe, on je rekao oda ostaje angažovan na tome da se radi u pravcu novog, konačnog sporazuma, koji će označiti potpunu normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije.

Evropska unija je donekle zbunjena. U Strategiji o proširenju za Zapadni Balkan koji je konačno odobrila, Kosovo se veoma malo spominje pretpostavlja se da je to rezultat briga Španije oko separatizma.

Bilo kako bilo, naši prijatelji u Madridu znaju da Španija nije imala jednog Slobodana Miloševića, i da Kosovo nije Katalonija. EU njenim tvrdnjama o zajedničkim trgovinskim zonama i ostalim tehničkim pitanjima, gubi srž.

Sigurno da mi treba da ispunimo uslove EU o životnoj sredini, privredi i vladavini prava. Ali, mi smo zaista na pravom putu.