GOVOR PREDSEDNICE PRED UDRUŽENJEM RASPRAVE OXFORD UNION

Gđa. Predsednice, članovi udruženja, zahvaljujem vam na poziv da sa vama podelim jedan deo istorije – istorije naših vremena – ono o međunaordnoj intervenciji i državotvornosti na Kosovu i našem kretanju napred.

Poštovane dame i gospodo,

Gđa. Predsednice, članovi udruženja, zahvaljujem vam na poziv da sa vama podelim jedan deo istorije – istorije naših vremena – ono o međunaordnoj intervenciji i državotvornosti na Kosovu i našem kretanju napred.
 
Takođe je posebna čast vratitise na ovom Univerzitetu,  mesto velikih ideja i važnih otkrića. Posebno sam privilegovana da sam prva žena predsednica iz Jugoistočne Evrope koja nalazi sebe u ovoj sceni i da korača mnogo tragova  onih koji su sa vama delili važna pripovedanja- produkt isnpiracija, ljudskih interakcija, a takođe i tragičnih i opasnih okolnosti, koje su definirale život miliona ljudi u ovom kontinentu i šire.
 
Osećam neizmernu malenkost da mogu dodati doprinosu jednoj od mojih ličnih idola, Majci Tereza, svetiteljici albanskog porekla, jedne žene sa čvrstim idealom i vrednostima, koja se zavetovala u jednoj crkvi na jugu Kosova, i koja se obratila vašem udruženju mnogo godina ranije. Ona u sebi sadrži i doprinos koji religija- nedozvoljena tokom istorije, često nepravedno i bez volje, da zauzima zasluženo mesto, - ima da ponudi svetu.
 
Kao što je jednom prilikom Winston Churchill rekao, Balkan proizvodi više istorije nego što može konzumirati, i oni koji biraju da to vide na ovaj način, stota (100) godišnjica početka Prvog Svetskog Rata, i svih onih stvari i događaja među njima, će izgledati kao jedno samosvojno proročanstvo. Ostalima, a posebno onima u akademskim krugovima, ova godišnjica će poslužiti kao potsetnik krhkosti međunarodnog društva i veći deo istorije nastale tokom ovog veka treba da služi kao primedba za pažnju koja može osporavati preterano optimističko gledište  da će jedan međusobno zavisan svet otkloniti sukobe većih razmera.
 
Sigurno, dok se setimo taneta koji je ispaljen na ulicama Sarajeva u pravcu Nadvojvode Franc Ferdinanda, naslednika Austro-Ugarske Imperije, čin koji je ujedno pokrenuo Prvi Svetski Rat, svi ćemo spomenuti sličnost između tadašnjeg i sadašnjeg vremena. Da, neka od zbivanja su užasno približna. Ali, sličnosti su male. Razlika je mnogo.
 
Danas, ja ću vam govoriti o ovim razlikama analizirajući jedan proces koji i nadalje traje, ali koji, ubeđena sam, naša jedina prilika da konačno ponovo dovedemo mir i trajnu stabilnost u Zapadnom Balkanu, upravo u mesto gde se odvijalo više događaja nekoliko zadnjih decenija, i za ispunjavanje obećanja jedinstvene i celovite Evrope u miru.
 
Tokom ovog stoleća, narodi Balkana su podvrgnuti jednom dubokom rascjepkanju, koje se najčešće dogodila kao posledica izvršene brutalnosti nad njima radi hegemonističkih ciljeva dominacije.
 
Tokom perioda menjanja milenija, Koosvo je bila ratno poprište. Ovoga puta, dok se raspala savezna Jugoslavija, Srbija je lansirala svoju nacionalističku agendu stvaranja Velike Srbije, jedne kampanje nasilja započete na Kosovu, kao suprotstavljanje volje njene Albanske večine radi uspostavljanja svoje nezavisne džave, slično postupku preduzetog od večine jugoslovenskih republika.
 
Kosovo i delatnost Oslobodilačke Vojske Kosova, gerilkse snage koja se trudila da ukine kontrolu Srbije nad Kosovom i stvara nezavinu državu, suočila se sa sveukupnim nasiljem. Civili su detektovani u cilju etničkog čišćenja od strane srpskog režima, i NATO - prvi put u svojoj istoriji – je intervenirala da bi branila civile sprovodeći obećanje Evrope i demokratskog sveta da se više nikada neće dozvoliti genocid.
 
Ova humanitarna intervencija je postala precedent za uspostavljanje normativa odgovornosti  za zaštitu, ili za intervenciju radi zaštite žrtava masovnih ubistava i teških kršenja ljudskih prava od matične države.
 
Upravo je ova vrsta razmišljanja koja je učinila da NATO ponovo intervenira u Libiji, i to je s toga što iskustvo Kosova – iako nije jedan prethodno utvrđen uzorak ili rešenje za sve ostale krize -  u sebi sadrži jednu važnost za svet i za buduća angažovanja u državotvorne delatnosti.
 
Ali, kao što i pokazuje primer Kosova, državotvornost je teška, ponekad i vrlo težak, za međunarodnu zajednicu i posebno za stanovništvo koja doživljava efekat prioriteta koji se takmiće jedan sa drugim – pritisak za obezbeđenje bitnih stvara ili pitanje bezbednosti i razvoja državnih institucija koje će preuzeti odgovornost za stvaranje jednog demokratskog društva i tržišne ekonomije, onde gde iste nisu ranije postojale.
 
Marta 1999 godine, mi smo nasledili jednu razorenu državu: Hiljade ubijenih civila i jedno nasleđe međuetničkog neprijateljstva.

Obnova nije bila laka. Trebalo je mnogo pomoći i visoka doza strpljenja. Isto tako i jedno veliko međunarodno angažovanje, koje je Kosovu i njenom stanovništvu omogućilo korišćenje sredstava i vremena za sazrevanje, kako bi kada bude podobno vreme, Kosovo proglasi svoju nezavisnost i da se mi možemo usredsrediti da nju pretvorimo u postojanu/održivu, demokratsku, multietničku zemlju, kuću za sve njene građane bez obzira na njihovo nacionalno poreklo. U miru sa susedima i puno poštovanja za njihov suverenitet. Jedna zemlja kandidat za Evropsku Uniju, NATO i sa aspiracijama za vrednosti koje ove dve institucije imaju za kolektivnu saradnju i bezbednost.
 
Godine 2008 mi smo proglasili Kosovo nezavisnom zemljom, i tako krunisali angažovanje niz čitavih generacija da gospodari svojih sudbina . U toku prošlih šest godina, usredsredili smo se na realizaciju ove vizije.
 
I usprkos poteškoća tranzicije koje smo doživeli i prema kojima nijedna druga država nije imuna, kao i protivrečnosti koje su okarakterizirale postanak Kosova kao najnovije države u Evropi – mi smo izneli naše vrlo jasne namere. Ovih šest godina, mi smo dokazali našu sposobnost da ostajemo verni vrednostima koje su temelj naše države i potvrdili smo našu odlučnost da zajedno sa susedima radimo u pravcu prevazilaženja prepreke saradnje. Za nas, ovi su procesi nepovratni. Dugo smo se borili za slobodu i naša prava – obuhvatajući i one naj osnovnije kao što su pravo govora i pravo na život – da bi vratili natrag ili da iste osporavamo drugima.
 
Naša odlučnost kretanja u pravcu konačnog cilja je isto tako čvrsta. Dok  je  mnogo ljudi tokom zadnje decenije u Evropu misli o ustrajnosti politike proširenja,  rezlozima i efektima iste u unutrašnjim politikama država članica u vezi sa visokom nezaposlenošću, Zapadni Balkan je bio jedinstven u aspiraciji članstva u EZ-e, kao jedne jedine agende koja nas sve spaja.
 
Upravgo to je perspektiva EZ-e koja se dokazala da transformira ovu regiju koja je opirala promenama. I ja verujem da ono što nam je momentalno pri ruci, jeste momenat koji trebamo upotrebiti da napredujemo, kako u regiji tako i u EZ-e, kao jedine garancije napretka koji smo ostvarili, kao solidan dokaz da smo naučili lekcije prošlosti. Na ovome se zasniva glavna razlika.
 
Mir Evrope, u velikoj meri pothranjen postojanjem Evropske Unije – je sobom donosio ne samo rast i neviđen raz voj, nego je donosio isto tako i jedan period političke stabilnosti, slobodu kretanja i veće razumevanje među ljudima i narodima. Glavne zemlje EZ-e su uvidele istorijske razlike koje je EZ-e učinila na drugoj strani gvozdene zavese, i mi, zemlje Zapadnog Balkana, najbolje razumemo potencijal koji ovaj projekat sadrži u sebi u pravcu naše sopstvene transformacije i promene istorijskog pravca.
 
Na osnovu ovog obećanja buduće saradnje za jedan ustrajan mir i stabilnost, mi, zemlje regije, smo razumele da trebamo zajedno raditi. Mi smo imali jednu tešku prošlost, jednu prošlost od koje možda se još ne oporavimo i da posledice iste još uvek ispaštamo, ali smo se ujedinili za obećanu vizije ujedinjene Evrope.
 
Naš put ka EZ-e je uslovljen sa našom sposobnošću da gradimo dobre susedne odnose na Balkanu, koje podrazumevaju poštovanje vrednosti koje nose naša društva i poštovanje integriteta naših odnosnih zemalja. Dobri odnosi se ne grade samo potpisivanjem sporazuma, nego putem njihovog sprovođenja i priznanjem nezavisnosti naših zemalja.
 
Odnosi između zemalja Balkana nsatavljaju ostati krhki, teški i puni nepoverenja. Mi još uvek nismo uspeli graditi mostove među nama , bez obzira na neke važne korake koje smo preduzeli tokom zadnje decenije kako bismo izmenili pogrešna gledišta jednog prema drugome. Ali, i povrh togal, ono što je bilo nezamislivo samo pre jedne godine – dijalog između Srbije i Kosova – je postao veći uspeh jer ideja evropske integracije – ideja saradnje i sporazumevanja – je nadvladala.
 
Obe države, koje ciljaju članstvo u EZ-e, su na potreban način činjenicu putem dijalog mogu postići rešenje za sva pitanja, odustajući od ideje hegemonizma i učeći da slušamo, da razumemo i nađemo oblasti sa tačkama ujedinjenja. Mi smo tražili jedan izlazak iz slepe ulice na način da nađemo izlaz u pravcu naših odnosnih puteva u pravcu EZ-e.
 
Mi smo trebali da nađemo snage i hrabrosti da adresiramo ono što je bila najteže tokom prethodne decenije, otvaranje poglavlja političkog pomirenja sa Srbijom i uključivanje srpske zajednici koja živi u severnom delu Kosova, zadržane kao taoca zbog nesaglasnosti Srbije  da prizna  jednu realnost  nezavisno Kosovo.
 
Ovim ubeđenjem mi smo pristupili dijalogu sa Srbijom.
 
Dijalog posredovan od EZ-e i podržan od SAD-e jeste jedini način za pokretanje naših odnosa kao ravnopravne strane.

Dijalog ima za cilj da obezbedi stabilnost i smanji tenzije u regionu putem izbora zasnovanih na najbolje  evropske  standarde i evropsku praksu.

Mi smo pristupili procesu dijaloga ubeđeni da samo putem njega možemo doći do potrebne stabilsnosti za konsolidaciju naših zemalja, pokretanja naših privreda i izgradnje dobrosusednih odnosa koje će nam obezbediti evropsku budućnost.

U ovaj proces mi smo tražili političko i društveno uključivanje. Dijalog je bio uzvišena investicija koja nadmaše ideološke i dnevno političke granice. Jer ja snažno verujem da on utvrđuje naše puteve kretanja i dotakne život svakog građanina.

Sigurno da, tokom angažovanja za izgradnju konsenzusa, mi smo naišli i na skepticizam, koji se treba shvatiti u kontekstu naše prošlosti sa Srbijom i jednom velikom broju propalih sporazuma koji su prouzrokovali mnogo patnji mojoj zemlji, zemlja u kojoj sećanje na rat i njene posledice još je sveža.
 
Kao voditelj najviše institucije moje zemlje, ja sam podržala dijalog između dveju nezavisnih zemalja – uključujući i moj sastanak sa Predsednikom Srbije u Bruksel prošle godine, odlučna da otvorimo nednu novu stranicu i da pomognemo izgradnji nove vizije za budućnost cele regije.

U toku prošle godine mi smo postigli sporazum o rasturanju ilegalnih srpskih struktura koje su delovale na sever.
 
Mi smo uspešno apsorbirali članove ove zajednice u Kosovsku Policiju.
 
Mi smo održali lokalne izbore, prvi put u celoj teritoriji Kosova za predsednike opština i opštinske delegate – koji verujemo – da će predstaviti volju građana Kosova.
 
Takođe smo postigli sporazum o energiji, integralno upravljanje granica, transportu, porezu i carini, dokumentima i otvorili smo kancelarije čza vezu u obadva  glavna grada.
 
Sporazumi koji obezbeđuju stabilnost i definitivno sporazumi koji pružaju veću bezbednost za ceo region.
 
Ovi sporazumi treba da se u potpunosti sprovode. Isto tako, proces normalizacije odnosa između Kosova i Srbije da se oceni poglavlje za poglavljem i korak za korakom!
 
Ocenivanjem implementacije svakog kutka sporazuma i obezbeđenjem uspešnog okončanja svakog perioda primene dok ne stižemo na završetak. Kosovo i Srbija trebaju graditi partnerstvo, zasnovano na obostrano priznanje, kao poslednjeg koraka za integraciju u EZ-e.

Sporazum između Kosova i Srbije je omogućena zbog toga što je naša jedina alternativa bila EZ-e, koja i činila potpuno jasnim da članstvo podrazumeva uspostavljanje dobrosusednih odnosa i da naš ukupni napredak  je povezan sa prevazilaženjem razlika.
 
Ovo je isto tako postalo moguće za to što smo shvatili da napredak jednog društava može ostati taoc naših nesaglasnosti i naše nesposobnosti da koristimo mogućnost kretanja napred. Dijalog je smatran kao jedini način za rešavanje problema koji su teretili život naših građana i blokirali naše  kretanje putem napretka.

I ovo kretanje, jste zajednički put zemalja Balkana, povezana i recipročno zavisna, i uslovljena od naše saradnje i naše sposobnosti za uspostavljanje reciprociteta.
 
Ne može biti napretka niti članstva u EZ-a za nijednu zemlju aspiranta bez rešavanja postojećih problema između nas. EZ-e nije mesto gde mi rešavamo naše probleme, nego je forum sa kojim mi doprinosimo  izgradnji naše zajedničke  evropske budućnosti i u kojoj se naše različitosti transfomiraju u prednosti, i gde naša saradnja jeste jedna važna vrednost za sve članove ove Unije.
 
Mi smo mnogo investirali u proces dijalogu i trebamo pokrenuti napredk opredeljenje za iznalaženje prihvatljivih rešenja za građane Kosova, za normalizaciju odnosa između dve zemlje.

Jer pred sobom imamo jedan broj hitnih pitanja, veči deo kojih se nadoveže sa jačanjem demokratskih institucija u zemlji i sa ispunjavanjem potreba građana.
 
Ekonomski razvoj, naročito mogućnosti za stvaranje novih radnih mesta i oživljavanja privrede trebaju dobiti prevashodnu prednost, jer ovaj zahtev se ispoljava kao jedan zajednički imenitelj Albanaca i Srba. To je jedna njihova zejdnička briga.

Ali mi razumemo da su oba pitanja povezana, kao što je povezan i dijalog između naših građana, čije obostrano poverenje je poljuljano još od perioda represije i rata na Kosovu.
 
Dozvolite mi da dodam da između ovih takmičarskih prioriteta , kada smo u toku davanja oblika našoj demokratiji, da bismo Kosovo činili zemljom velikih mogućnosti, mi smo podvrgnuti mnogim izazovima. Sada  smo u toku usredsređivanja na potrebu izgradnje jednog društva zasnovane na vladanje zakona. Naša odlučnost da suzbijemo korupciju i organizovani kriminal treba da se pretvori u konkretno delovanje, jer mi ne želimo da se pretvorimo na jednu crnu mrlju karte Balkana.
 
U nas još traju izazovi korupcije i organizovani kriminal usprkos uspostavljanja odgovarajućih institucija i donošenja oštrih zakona koji izazivaju ove fenomene i povrh zajedničkog rada  koju preduzimamo za smanjenje ovih tendencija i njihovog potpu nog ukidanja u nastavku. Ja priznajem da mi nismo činili onoliko koliko smo želeli preduzeti, ali mi verujemo da kao društvo, mi imamo kapacitet i sposobnost da pobedimo u ovom ratu. Ja ne želim uporediti Kosovo sa nekim drugim društvom koja je preduzela mnogo aktivnosti, jer merni uzorak za nas su sami naši građani, koji su malo razočarani sa brzinom reformi. Mi smo u toku izazivanja njihove percepcije oko ovih negativnih fenomena, za jedničku bitku radi njihovog  eliminiranja.
 
Dame i gospodo,
 
Persepektiva za članstvo regije, pitanje koje nas sve ujedine, treba da nadvlada nad bilo kakvom sumnjom oko održivosti politike otvorenih vrata , jer ova perspektiva je dala opipljive rezultate onde gde su pre jedne decenije su bile nezamislive.
 
Danas smo pokazali kreativnost i konstruktivnost za kretanje dalje od neprijateljstva prošlosti i da gradimo poverenje, pomirenje, i da menjamo imidž cele regije, svesni da ukoliko to ne činimo, ostat ćemo u izolaciji, gubeći tako još jednu generaciju povrh nezaposlenosti i društvene neprihvatljivosti, ostavljajući jednu težu senku nad celim regionom koji ima jako mnogo potencijala  da ponudi.
 
To je jedna jedinstvena mogućnost, i pozivam sve da razmišljate za potencijal koji ovaj region sadrži u sebi za jedan ustrajan mir i stabilnost u Evropu. Za mogućnost zajedničke podele ovog prosperiteta i da to činimo održivim za svokog građanina.
 
Radi ostvarivanja ovog uspeha, mi trebamo više perspektive, jer je ovaj proces dvosmerni put, i EZ-e treba da verno ustraje u svom opredeljenju. Njeno postojanje treba da podrazumeva više od ispunjavanja standarda, treba da nastavlja opstati kao ideja našeg vremena, kao jedna inspiracija za kretanje napred.
 
Projekazt Evropske Zajednice treba da nastavlja biti jedina nepobitna opcija koja će imati veći uticaj i pozitivniju ulogu tranformiranja u privredama i razvoju naših društava. Jer ono što mi – zemlje na pragu EZ-e vidimo – jeste jedan prosperitet bez presedana tokom pet prošlih decenija u Evropu.
 
Nisu samo države osnivači su nastavile svojim održivim razvojem nego ova je unija pomogla ukidanje razvojne razlike u Evropu pomaganjem zemljama koje su bile zakasnile zbog događaja tokom prošlih decenija.
 
Kosovo je najbolji primer angažovanja za uspostavljanje normalnosti....a ne za jedno čekanje da normalnost dolazi sama.
 
Hvala vam.