Pre sedamnaest godina, na ovaj dan, u ovom glavnom gradu i u glavnim gradovima NATO saveznika u Evropi, doneta je jedna hrabra oduka da se interveniše na humanitarnom osnovu kako bi se zaustavili ratni zločini i etničko čišćenje koje je vršeno nad kosovskim Albancima, od strane državnog aparata Srbije.
Upravljanje sigurnošću na Kosovu i na Zapadnom
Draga gospođo Farkas,
Poštovani učesnici,
Dane u gospodo,
Pre sedamnaest godina, na ovaj dan, u ovom glavnom gradu i u glavnim gradovima NATO saveznika u Evropi, doneta je jedna hrabra oduka da se interveniše na humanitarnom osnovu kako bi se zaustavili ratni zločini i etničko čišćenje koje je vršeno nad kosovskim Albancima, od strane državnog aparata Srbije.
Odluka da se preduzme kampanja bombardovanja vojnih baza, kako bi se zaustavila srpska represija i kako bi se nateralo povlačenje snaga sa Kosova izazvala je burnu istoriju.
Po prvi put u istoriji Severno-atlantskog saveza, odigrao se rat na osnovu regionalne sigurnosti. Ne za teritoriju, niti za izvore, već za principe: protiv jedne suverene države koje je izgubila legitimitet kada je počela da isteruje i da potlačuje svoje građane na osnovu njihove narodnosti.
Brutalnost koja je preduzeta na Kosovu, uoči 21. veka, nije nepoznat liderima Evrope i Sjedinjenih Država. Pratili su ga masakri u Ruandi i Bosni, a nisi ni blizu Kosova.
Teško su teretili medije onih koji odlučuju. Izazvali su nas da se zamislimo za šta služe savezi, narodne veze, konvencije, zakoni i karte, ako konstantno ne uspevamo u zaštiti nezaštićenih od nasilja koje sponzoriše država?
Na Kosovu oni su postali ono što su govorili da jesu. Intervencija je zaustavila rat i Kosovarima je donela toliko tražen mir i slobodu.
Međunarodna zajednica OUN, NATO i jedan veliki broj međunarodnih organizacija – koje su veoma bile angažovane na zadacima očuvanja mira i izgradnje institucije, pomagali su Kosovu da ide putem demokratije i ekonomije slobodnog tržišta. Oko milion izbeglica se vratilo u njihove kuće u prvim danima nakon završetka sukoba.
Nakon, tako reći 10 godina aktivne međunarodne umešanosti jedno izvanredno putovanje izgradnje države, Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine i kada smo se približili godišnjico od jedne decenije nezavisne države, mogu da kažem sa punim poverenjem da smo postigli da povratimo sebe, da prevaziđemo i da idemo napred.
Uopšteno, naša sposobnost da napredujemo kao država, od države u ratnom stanju do zakonske države u kratkom zakonskom periodu, bio je direktan rezultat uspostavljene sigurnosti na terenu i odlučnosti američkih i evropskih saveznika da ostanu odlučni cilju za mir i za stabilnost na Balkanu.
Ovu sigurnost održava pedeset hiljada NATO-vih trupa koje su u početku bile smeštene na Kosovu, u zemlji sa 2 miliona stanovnika i sa veličinom teritorije kao Konektikat, kao garanti mira, i na hiljade policajca OUN-a koji su uspostavili parametre reda i zakona.
Sigurnost i strategija su bile usko povezane sa osnivanjem novih institucija sigurnosti, koje smo mi trebali da stvorimo, rukovođeni srčano od strane međunarodne zajednice. Zasnivale su se na stvaranju poverenja, predvidljivosti i jasnoći.
Mi smo na sebe preuzeli odgovornost za sigurnost svih na Kosovu preko Policije Kosova, institucije od poverenja koja prikazuje etničku ravnotežu na Kosovu.
Ni smo u procesu transformacije naših snaga brzog delovanja u Naoružane snage Kosova, zaštitne snage koje prikazuje ambicije i interese države i koja se stvara postepeno i višestruko, u skladu sa detaljnim razmatranjem našeg sigurnosnog sektora, koji predstavlja standarde NATO-a.
U sledećoj fazi zaključivanja suvereniteta države, odgovorno za svoju sigurnost, imamo za cilj da izgradimo fleksibilnu i modernu odbrambenu snagu, koja će biti bogatstvo za regionalnu sigurnost i koja će pomoći u očuvanju mira u Evropi.
Kao posledica ovog postepenog transfera, sada ima samo 3000 NATO trupa na terenu, i oni više ne vrše patrole i nemaju kontrolne tačke. Ali, njihovo prisustvo ostaje kamen temeljac sigurnosti na Balkanu, jer i nakon 15 godina aktivnog angažovanja, još ima nedovršenog posla u regionu.
Svesni smo da većina izazova koje imaju države na Balkanu, pred sobom, na njihovom putu prema učlanjenju u NATO i EU, su unutrašnji- to su endemska korupcija, ekonomski monopol snažnih elita i druge posledice lošeg upravljanja i ne potpune vladavine zakona, što su i potencijalne pretnje.
Ali, ono o čemu treba da budemo svesni jeste veliki napredak koji je region postigao u poslednje dve decenije, napredak koji ne bi bio moguće bez prisustva perspektive za severno- atlantsku i evropsku integraciju.
Ovo je naša sveobuhvatna inicijativa kako bismo se reformisali, kako bismo zajedno delovali i kako bismo postigli napredak koji je bio nezamisliv samo nekoliko godina ranije.
Potrebna pažnja danas na Balkanu nije hitna. Potrebno je prihvatanje od strane Balkana jednog modela koji je Evropa testirala i isprobala uspešno još pre pola veka.
Naš strateški cilj jeste učlanjenje u NATO i Evropsku uniju, zajednički cilj većine političkog spektra na Kosovu.
Mi ne vidimo drugu alternativu prema ovoj integraciji i znam da se naša angažovanja komplikuju nepriznavanjem četiri članice NATO-a i reformama koje su ponekad spore u zemlji, i želela bih da razmišljamo malo dalje i da vidimo ovaj momenat kao mogućnost da promenimo tok istorije u zemljama Zapadnog Balkana.
Uz jedno izuzimanje u regionu, naša zajednička vizija je da postanemo deo velike porodice sigurnosti, jer smo ubeđeni da je to jedini način da se garantuje dugoročni mir i stabilnost.
Odluka NATO-a sa formalni pruža učlanjenje Crnog Gori je jedan pozitivan i dugoočekivani korak, kao što je i odluka EU o davanju statusa kandidata Albanije i Srbije i potpisivanje Sporazuma u stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom, kao prvi korak prema evropskim integracijama.
Mi nikada ne treba s da smatramo da je sigurnost odvojena od političke situacije, pitanje koje smo postavili puno puta kako bismo ga tretirali zbog naših težnji da se učlanimo i EU i NATO.
Nasuprot neprijateljstvima koja još uvek postoje i poteškoćama da se stupi u dijalog da ranijim neprijateljom, vlade Kosova i Srbije su e trudile da normalizuju odnose u procesu koji je EU olakšala.
Ovo angažovanje nije svršeno. Nedostatak vidljivog sprovođenja i višeznačnost ne pomažu, već su dve zemlje povezane uslovljavanjem EU da obe zemlje reše nesuglasice izmešu njih pre nego što se one uzmu u obzir za učlanjenje.
Za Kosovo ovo podrazumeva potpuno priznavanje od strane Srbije, pre nego što se Srbija učlani u EU. Sve manje od priznavanja će vratiti decenijama unazad ulaganja i angažovanja za uspostavljanje mira na Balkanu i za davanje pravca prosperitetu.
Dame i gospodo,
Nema vremena za umaranje od proširenja. Zemlje Zapadnog Balkana su na pola puta i imamo potrebu za još jednom podrškom koja će nas smestiti na put napretka sa kojeg nema povratka nazad.
Integracija u EU i NATO nisu lek za sve, sa tim se u potpunosti slažem, ali bez ove jasne opcije, naša budućnost nije jasna. Vakuum u kojem se trenutno nalazimo je otvorio vrata i mogućnosti snagama i agendama koje su tradicionalno tražile da se minimalizuje svaka vrsta uspeha na Balkanu i šire.
Danas se nalazimo između ruske politike, antizapadnjačke i različitih islamskih agendi, koje ciljaju ka tome da iskoriste nakupljene frustracije, izolaciju, nedostatak ekonomskog prosperiteta i sveopštu stagnaciju.
Mnogo je uloženo u stabilnost Kosova, Bosne, Albanije, Makedonije, Crne Gore i Srbije. Mi smo počeli da se oporavljamo ali imamo potrebu za pomoć da ostanemo na pravom putu. Mi ne tražimo olakšice na našem putu prema NATO-u i EU, ali ne treba da zaboravimo ono što je od strateške važnosti.
Mi smo sastavni deo Evrope i treba da budemo tretirani kao takvi. Danas su građani Kosova, jedini narod u Evropi, koji ne može slobodno da se kreće, bez viza, u druge evropske zemlje. Jedina zemlja u koju možemo da odemo bez viza je Turska.
Mi želimo da vidimo sebe kao dodatnu vrednost, da budemo deo rešenja a ne oni koji stvaraju probleme.
I da se zakunemo da ćemo izvršiti naš deo posla.
Dozvolite mi da dam jedan primer u vezi sa sigurnošću. Tokom posldnje četiri godine, institucije Kosova su se uspešno suočile sa izazovima kao što su borci za tuđe ratove, sa građanima Kosova koji su se pridružili ISIS-u.
2013 i 2014. godine oko 200 građana Kosova je otputovalo u Siriju i Irak, brojka koja nas je smestila na čelo liste boraca u tuđim ratovima po glavi stanovnika.
Mi smo bili beskompromisni u našem pristupu, čim smo saznali da smo i mi pogođeni ovim fenomenom. Naša prva reakcija je bila da saznamo sve – od regrutanata do finansiranja i puteva, i da saznamo o vezama i njihovim ciljevima.
Delovali smo brzo i odlučno protiv onih koji su se vratili i sistematizovali smo ih u naš zakonski sistem.
Bili smo odlučni i u vezi regrutanata. Hapšenja koja su preduzeta su nas dovela do desetine imama u vezi sa Makedonijom i Albanijom. Zatvorili smo ilegalne džamije i NVO koje su delovale kao paravan za njihove aktiviste, posebno u pranju novca i indoktrinaciji.
Ovaj izazov protiv naše sigurnosti je imao trenutni efekat. Mi smo obnovili neke od naših starih partnerstva i započeli smo neka nova, posebno sa državama susedima, koja su rezultirala hapšenjima visokog kalibra.
Osvežili smo naše zakone i prihvatili smo nove zakone kako bismo obezbedili da suverenitet i zakonska nezavisnost ne treba da budu katalizator za one koji žele da idu tim putem.
Saradnja je bila ključ kako bismo shvatili da mi treba da izvršavamo naše domaće zadatke. Nasuprot prisustvu NATO-a i najveće misije EU za vladavinu zakona, naše agencije za sprovođenje zakona su bile te koje su preduzele odgovornost da Kosovo izmene u evropski front u borbi protiv terorističke mreže.
Dame i gospodo,
Pre nego što završim, dozvolite mi da dam mišljenja o našem poslednjem izazovu.
Mi smo danas razmotrili neka pitanja, na godišnjicu intervencije na Kosovu, uporedo sa jednom novom krizom pred vratima Evrope.
Dok ovde govorimo, ima sirijskih izbeglica i imigranata iz siromašnih zemlja sa Bliskog Istoka i šire, koji su se sakupili na najkrhkijoj teritoriji Evrope, na ničijoj zemlji, između Grčke i Makedonije, i na kraju i u Albaniji.
Postoje pretpostavke da se Albanija i Kosovo biti iduće zemlje gde će izbeglice i imigranti pokušati da nađu novi put kako bi otišli putem severa, u Zapadnu Evropu, koja je njihova glavna destinacija.
Ja se pridružujem premijeru Albanije, i kažem da mi nećemo otvoriti granice – ne zbog nedostatka volje, već zbog nemogućnosti da im pružamo potrebnu pažnju- ali nećemo ni podizati zidove.
Patnja sirijskih izbeglica nam je veoma bliska. Tokom rata na Kosovu milion Albanaca – polovina populacije Kosova je proterana iz kuća. Mi smo bili primorani da se udaljimo, prema susednim državama, u kojima, i nasuprot strahu da će izbeglice sa Kosova na neki način zauzeti njihovu zemlju- mi smo srdačno dočekani, otvorenih ruku. Oko 600.000 izbeglica je primljeno u Albaniju, koja je imala ograničene resurse, i kao jedna od najsiromašnijih država u Evropi, takođe i u Makedoniji.
Ali, tri meseca kasnije, kada je intervencija kojom su rukovodile SAD zaustavila srpsku agresiju, jedan milion izbeglica potrčalo je nazad prema njihovim kućama. Sećam se panike organizacija i agencija za pomoć od mina i od ruševina koje su ostavljene od rata.
Ali, za izbeglice koje ne žele da napuste svoje kuće, momenat povratka nije bio dovoljno brz.
Oni su se svi vratili u njihove kuće u roku od dve nedelje od završetka rata.
U ovoj debati, mi treba da zapamtimo da su izbeglice proizvod rata. Kako bismo zaustavili njihovo nadiranje, treba da tretiramo uzrok koji ih je naterao da pobegnu.
Mi treba da zapamtimo, da su ti ljudi naterani da napuste njihove kuće i da niko nikada ne želi da napusti svoju kuću. Niko ne želi da postane nečiji teret.
I dok učimo da ne postoji jedan način da tretiramo imigraciju i da će svaka država u Evropi problem rešiti sama, mi treba da obezbedimo da naši postupci i resursi budu zajednički.
Hvala vam puno na pažnji.
Ovaj post je takođe dostupan na jeziku: SQ