Veliko mi je zadovoljstvo da se ponovo vratim na Univerzitet Georgetown kako bismo diskutovali o onome što postaje najveći izazov generacija ovog veka – a to je kako definišemo ulogu religije i kako smeštamo religiju – ili religije u naše pluralističke demokratije.
“Kontekst međuverskih odnosa na Kosovu: prevazilaženje podela i jačanje tolerancije u novoj državi“
Poštovani imame Hendi
Poštovani studenti,
Dame i gospodo,
Veliko mi je zadovoljstvo da se ponovo vratim na Univerzitet Georgetown kako bismo diskutovali o onome što postaje najveći izazov generacija ovog veka – a to je kako definišemo ulogu religije i kako smeštamo religiju – ili religije u naše pluralističke demokratije.
Pre nego što počnem, želim da se zahvalim svima vama na učestvovanju i imamu Hendi-ju na pozivu da danas govorim na ovom forumu i da se ponovo vratim na Georgetown. Mnoge žene koje donose odluke, a koje su dale oblik debatama našeg vremena, za koje gajim duboko poštovanje, prošle su kroz ove sale i uvek je zadovoljstvo da nastaviš koracima onih koji su otvorili put.
Imala sam zadovoljstvo da se sastanem sa imamom Hendi-jem tokom njegove posete Kosovu, prošle godine, kada nam se pružala mogućnost da razmenimo mišljenja i poglede o tome što se trudimo da uradimo na Kosovu, o mnogobrojnim izazovima sa kojima se suočavamo. Zahvalna sam na mogućnosti koja mi je data da opišem kako nova država Evrope pravi velike korake u obnovi, prevazilaženju i napredovanju.
Naravno, putovanje prema demokratiji, prema normalnosti, prema onome što Kosovo danas predstavlja, bilo je komplikovano. Kako sam često do sada opisivala, mi smo jedno društvo koje je na kraju veka prošlo, živelo, koje se opiralo preko ne ubeđenja građana, i na kraju koje se borilo protiv užasne represije srpskog režima u to vreme, represije rata koji su ostavili duboke rane u našem društvu.
Uz pomoć mnogih demokratskih zemalja, koje su izašle u pomoć kosovskom narodu, mi smo proveli ove dve poslednje decenije u obnavljanju veza između različitih etničkih grupa, između verskih institucija i puno smo radili kako bismo izgradili poverenje, što je ključna komponenta pomirenja i sigurnosti, da se događaji iz 1990-tih godina neće nikada više dogoditi na Balkanu.
Za određivanje našeg pravca napred, trebalo je samo da vidim ispred nas, u našoj dugoj tradiciji mirne i harmonične koegzistencije različitih religija. Kosovo je kuća populacije od oko 90 posto Albanaca, od kojih su većina muslimani, većina muslimana su sekularni a druga većina su naslednici tradicije Hanefi, koja datira još od preobraćanja koje se dogodilo tokom vladavine Osmanlijskog carstva u 15. veku. Takođe postoji i prisustvo sufizma, u njihovim mističkim tradicijama, a koja može da datira od trinaestog veka, preživljavajući do danas na Kosovu, uz bogatstvo koje smatramo vrednim kulturnim nasleđem.
Kosovo ima i nekoliko bitnih pravoslavnih srpskih crkava, u kojima srpska zajednica, njih oko 5 % populacije, vrši svoje verske obrede. Takođe imamo i veoma mali ali glasnu katoličku zajednicu. I veoma smo ponosni što katoličkoj crkvi dajemo novu sveticu, Majku Terezu, monahinju, albanskog porekla, koja je svoju zakletvu dala mnogo godina ranije, u jednoj maloj izolovanoj crkvi koja je poznata po njenoj statui Crne Madone, na istoku Kosova.
Ne treba puno i dugo da istražujemo kako bismo našli bitne tragove ove koegzistencije u gradovima i selima na Kosovu. Oni su duboko prepleteni u arhitekturu gradova koji se prostiru na tradicionalnim trgovačkim putevima. U malo zemalja Evrope, kao na Kosovu, ima katoličkih i pravoslavnih crkava i džamija koje dele isto dvorište. Mešanje zvukova zvona i poziva mujezina na molitvu, minareta i krstova koji bodu nebo, čine Kosovo ne samo bogatim tradicijom, već stvaraju model tolerancije, koja u današnjem svetu punom ne tolerancije, se dosta razlikuje.
Bilo je vremena kada je ova verska koegzistencija, koju sam upravo opisala, teško testirana, posebno tokom razaranja Jugoslavije, čiji je deo bilo i Kosovo.
U vreme bivše Jugoslavije, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, kada je kod nas zavladao komunizam, klerici su bili gonjeni, džamije, neretko i one istorijske su bile rušene, do temelja i religija je i velikoj meri bila udaljena iz javnosti. Eventualno je socijalistička vrsta komunizma dozvolila da se na kraju 20. veka smanji pritisak nad verskim objektima.
Za razliku od susedne Albanije, gde je komunistička diktatura preobratila džamije i crkve u đubrišta, na Kosovu je tokom 70-tih i 80-tih godina, bilo dozvoljeno postojanje džamija i crkava pod uslovom da religija nema mesta u izgradnji komunističkog društva. Ali, njima je posvećeno jako malo pažnje i mnogi objekti su razoreni zbog nepažnje.
1990. godine, kada je počeo raspad Jugoslavije, mnogi autori su počeli da opisuju rat a osnovu spisa iz dela Samuel Hantington-a „Sukob civilizacija“, gde se ratovi dešavaju na razdvojnim linijama civilizacija, linijama gde su civilizacije pomešane, gde je kultura jednaka sa religijom.
Ali, ono što smo videli na terenu, bio je talas nacionalizma koji je našao podršku u religiji. Videli smo kako je uspavani nacionalizam ojačan verskim identitetom. I u onim zemljama gde su identiteti bili pomešani i gde je koegzistencija bila preovlađujuća, posledice su bile teže.
Ovo podrazumeva da su objekti kutova- koju su preživeli vekove zbog međusobnog poštovanja i očuvanja od pomešanih zajednica – napadnuti- ne zbog boga kojem su se molili, već zato što je nacionalistička agenda to odredila kao suprotan identitet sa kojima se borila za teritoriju.
Na primer, tokom Miloševićeve represije, desetine crkava je sagrađeno na Kosovu, uglavnom albanskih, kao deo pokušaja kolonizacije i asimilacije. Jako malo je zaštite i očuvanja pružano islamskom nasleđu na Kosovu. Tokom rata, oko 40 posto džamija na Kosovu, islamskih biblioteka i ostalih objekata od kulturne i verske bitnosti su oštećeni ili razoreni od strane srpskih snaga u kampanji etničkog čišćenja.
Nakon rata, albanski huligani su razorili jedan broj srpskih pravoslavnih crkava, pokušavajući da oslabe veze srpske zajednice na Kosovu.
Ovo je bila bolna epizoda duge kosovske istorije, tokom koje su – u najvećem delu – ljudi različitih etničkih pripadnosti i različitih vera očuvali ono u šta su verovali da je njihovo zajedničko nasledstvo, postavljajući sebe iznad iskušenja da prate političke agende koje su podelile ov zajednice i koje su zloupotrebile razlike među njima.
Od tog vremena smo postigli da otvorimo jedno novo poglavlje na Kosovu. Uopšteno, napadi na religiozne spomenike i razaranje svetih mesta je prekinuto. U slučajevima kada se tako nešto dogodi, oni se kažnjavaju od svih, izvršioci takih dela se izvode pred pravdu.
Kao lideri Kosova mi se približavamo zadatku ponovne izgradnje veza uz pogled da je naša koegzistencija duža nego period naših nesporazuma,
Mir i stabilnost ne mogu da se izgrade pod pretnjom i pritiskom, jer naš ekonomski prosperitet, vrednosti i ideali demokratije ne mogu da se stvore bez prekida neprijateljstava.
Nećemo negirati prava koja su u jednom periodu nama bila negirana.
Jedan od naših čestih ciljeva jeste da obnovimo Kosovo kao laičku državu, da jasno podelimo državu od verskih pitanja.
Naša tačka polazišta je naš Ustav. Mo smo sastavili i prihvatili smo Ustav koji promoviše neometano praktikovanje vere i pruža isti tretman svim verama na Kosovu. Ali naravno, mi u našim sekularnim životima, takođe dozvoljavamo ne verovanje, jer mi vidimo religiju kao bitan dao identiteta ljudi, ali to je i individualan odabir.
U osnovi, preko ovog cilja, da državu odvojimo od religije, mi želimo da zaštitimo religije i njihove objekte kulta od politika i od toga da se oni nikada ne koriste za podsticanje etničkih podela.
Nasuprot našoj gorkoj prošlosti, kao etnička većina na Kosovu, mi imamo za obavezu da očuvamo pravoslavne srpske crkve i način života naših srpskih sunarodnika. Za njih, ovi spomenici su glavne tačke njihovog identiteta i bitna su mesta za njihov opstanak.
Mi dobijamo legitimitet kao država jednakih građana na osnovu onoga kako tretiramo naše manjine, i odlučni smo da prekinemo ovaj ciklus nerazumnog nasilja, koji je ostavio čitave generacije – obuhvatajući i moju generaciju- izostavljene iz društva i u izolaciji.
Ovo je razlog zašto, ukoliko pogledate Ustav Kosova, on je jedinstven u davanju velike autonomije srpskoj pravoslavnoj crkvi i u zaštiti svetih mesta. Nakon sukoba iz 2004. godine koji su ciljali na ove objekte, Vlada Kosova je platila sve troškove rekonstrukcije u pritvorila je krivce.
Nepotrebno je da se kaže da ima puno zatvorene mržnje u našem društvu, oko prošlosti, zbog toga ima puno izvršioca užasnih zločina, koji su izvršeni u ime naroda i vere, koji se nikada nisu pokajali, tražili izvinjenje ili koji su kažnjeni.
Ali, mi treba da se odupremo ovim tendencijama da se osvetimo. Mi treba da gledam ispred nas i da postavimo temelje značajnom međuverskom dijalogu sa ciljem da se događaji iz prošlosti ne ponove nikada više u budućnosti. Srećna sam što mogu da kažem da su verski lideri na Kosovu shvatili ovu ulogu i rukovode pokušajima da započnu ovu vrstu razgovora.
I dok idemo napred, Kosovo se suočava sa pitanjem kako će odabrati da tumači prošlost budućim generacijama. Kosovo nikada ne sme da postane zemlja gde se verski spomenici uništavaju do njegovih temelja. Ali, pošto su o kultni objekti, oni ne treba da postanu mesta gde se može bežati od činjenice kako su oni nastali, posebno objekti koji su izgrađeni tokom srpske represije. Ukoliko odlučimo da ih vidimo kao svete objekte, bojim se daćemo pokazati samo jednu stranu priče.
Način za koji verujem da će moji sugrađani izabrati jeste da će ih čuvati i da će nove generacije informisati u kontekstu koji ih okružuje, slično i sa debatom poslednjih dana, u vašim društvima oko uloge velikih istorijskih figura i robstva. Ovo je jedini način da se uči iz grešaka prošlosti.
Jedan drugi izazov koji je veliki za našu malu zemlju, jeste očuvanje naše jedinstvene vrste islama, koji je proizvod mnogih godina koegzistencije sa drugim verskim tradicijama.
Na žalost Kosovo nije pošteđeno od globalnog oživljavanja verskih struja koje se trude da eksploatišu etničke razlike kako bi gurale napred verske ambicije, dakle koriste veru kako bi naglasili postojeće etničke razlike kao nevernike. Mi vidimo znakove netolerantnog tumačenja i fundamentalnijeg tumačenja islama, stranog za Kosovo, ali koji je pronašao mesto i u našoj zemlji.
Pitanje kako da zaštitimo naša društva od ovoga, ima samo jedan odgovor, obrazovanje i samo obrazovanje.
Dragi prijatelji,
Ovo je jedna skromna priča o Kosovu. Kako ste mogli da shvatite iz mog govora, nama još uvek nije sve jasno, ali smo načinili velike korake napred.
Proširili smo sto i povećali smo broj stolica kako bismo obuhvatili sve oni koji su našu tradiciju održali živom kao i lep karakter našeg društva.
Hvala vam što ste danas bili ovde i što ste mi dozvolili da podelim moja mišljenja sa vama.