GOVOR PREDSEDNICE JAHJAGA NA KONFERENCIJI O TRANSFORMACIJI KONFLIKTA U WEST POINT

Predsednica Republike Kosovo, gospođa Atifete Jahjaga je održala govor na Konferenciji o transformaciji konflikta u West Point.

Predsednici Jahjaga je ovom prilikom organizovan jedan poseban doček. Ona je dočekana od Počasne Garde i ceremonija je praćena paljbom 21 počasnih plotuna. 

U nastavku sledi ceo govor Predsednice Jahjaga

Poštovani gosti,

Dragi prijatelji,

Dame i gospodo,

Velika je čast biti ovde u West Point, u ovoj velikoj američkoj instituciji, za diskusiju lekcija i saznanja stečena sa rata na Kosovu i angažovanja za uspostavljanje mira koja su sledila od završetka rata, koja su nam pomogla da gradimo jednu demokratsku i ustrajnu zemlju.

Ovde pred vama sam, kao jedna osoba, čija je budućnost formirana od mnoštva sukoba 20 veka, od kojih me, onaj poslednji iz 1999 godine, je dirnuo mene, moju porodicu, moju zemlju, neposredno, koji je kod mnogi ostavio tragične posledice.

Bio je to konflikt koji nije trebalo da se desi. Ovaj konflikt nije trebao da se ikada desi. Ali se dogodio, jer jedan diktator je imao snage da seje nepoverenje i da stvori strah. On je pogrešio, i pobeđen je.

Nama ostaje da obnovimo, razvijamo, da se setimo i ne ponavljamo greške prošlosti.

Oba ova perioda – rata i poratni period – kasne istorije Kosova, su bili teški. Prevazilaženje je zahtevalo odlučnost, posvetu od - svakog od građanina Kosova, koji previše patili pod srpskim režimom i koji su se na početku mobilizirali oko jednog građanskog otpora Gandijevog stila da se suočavaju sa apartheidom  1990-tih godina, za kojim je kasnije sledila jedna mobilizacija za podršku Oslobodilačkoj Vojsci Kosova, koja se borila za nezavisnost Kosova, koji su bili meta nečovečnog i beskrupuloznog  nasilja koje su srpske snage primenile nad njima.

Međunarodna zajednica, posebno koalicija predvođena od SAD-e i države članice NATO-a, ujedinjeni pod obećanjem da će se delovati protiv ponavljanja genocida u Evropu, suočili se sa zahtevom za upućivanje i angažovanje trupa, te sa kritikama u svojim odnosnim zemljama za umešanje u jednom vrlo dalekom kraju sveta.

Prevashodni je zadatak bio da se na početku pobedi rat na Kosovu i da se pruži mogućnost kosovarima da žive u slobodi, i da se potom dozvoli Kosovu da politički maturira kako bi svaki daljnji sukob bio nepotreban.

Dozvolite mi da na kratko podsetim ovog perioda istorije Kosova.

Tokom 1998 i 1999 godina, srpska represija na Kosovu je postigla vrhunac, dnevna ubistva civila su bile postale norma i kampanja etničkog čišćenja kojima se ispraznilo Kosovo – za manje od dva meseca, gotovo jedan milion izbeglica su primorani da se udalje iz zemlje, jedno angažovanje od strane Srbije da isto tako destabilizuje i Makedoniju i Albaniju. Unutar Kosova, u jedno krstaško ubistvo, srpske snage su operacijom s vrata do vrata prikupili sve muškarce Albance svih uzrasta da ih masovno streljaju. Podeljene se porodice. Mnogo je žena silovano sa ciljem da ne samo obeščaste nego do ovaj svirepi zločin upotrebi kao ratno sredstvo.

Bio je to stravičan prizor. Prizor, koji svetu, koji korača u 21. vek sa nadom zagrljaja demokratskih vrednosti nije bilo dozvoljeno da toleriše. Ubijeni su nevini civili. Krajnji cilj je bio manje važan. Upotreba sile za dokrajčiti ovu neizmernu patnju je postala neizbežna.

Pod rukovodstvom SAD-e, NATO je nastupila sa jednom odlukom za bombardovanje vojnih i policijskih ciljeva Srbije. Nakon 78 dana bombardovanja, humanitarna intervencija za okončanje ove epizode ratova na Balkanu je uspešno dokrajčena. Srpske snage su se povlačile sa Kosova, i Kosovo je pretvorena u jedan protektorat Ujedinjenih Naroda.

Zemlje iz celoga sveta su poslale svoje kopnene snage za očuvanje teško stečenog mira na Kosovu i da stvore uslove za usmeravanje Kosova u pravcu uspostavljanje normalnog stanja i demokratije.

Izbeglice su se vratili svojim kućama da bi od istih našli samo ruševine. Bilo je mnogo suza i tuge. Kao posledica haosa zbog jednog vakuma bezbednosti, bilo je osvete prema srpskoj manjini, koje su njih prisilile da beže, čija svojina se uništila. 

Obnova materijalne štete i duševnog sloma prouzrokovanog od rata zahtevao je mnogo vremena i strpljenje. Među mnogim različitim prioritetima i velike volje za sticanje nezavisnosti, mi smo trebali takođe da uspostavimo zdrave temelje demokratskih institucija i jedne slobodne tržišne privrede. Mi, zajedno sa našim međunarodnim partnerima, smo trebali da okrenemo Kosovo sa rata u mir, sa autoritarizma na demokratiju, sa kontrolirane državne privrede u kapitalizam. Sve je to trebalo učiniti u jednom političkom dualizmu, u kome Kosovo nije bila država, kao što je zahtevala albanska većina, a niti pokrajina, kao što je rekla Srbija.

Zato se postavlja pitanje, kako smo to učinili? I šta smo naučili tokom ovog procesa?

Prvi odgovor je da se gradi demokratija – putem otvorenih društva koje razmenjuju  informacije. Gde ima informacije, ima i znanje. Gde ima rasprave, ima rešenje. Kada nema deobe snage, vladanje zakona, odgovornosti, ima zloupotrebe, korupcije, potčinjavanje i ogorčenje. Gde nema demokratije, ima diktature. I kada ima diktature, ima i konflikta – posebno u ovom našem periodu vezanog sa globalizmom. Videli smo ne samo na Kosovu, nego isto tako i u Egipat i Siriju – diktatori vladaju jednom lažnom/falsifikovanom – pretvaranom stabilnošću, koja će prepustiti put nepobitnoj volji i pravdi naroda za slobodu.

Ali kada stiže, demokratija je jedno istinito otkriće. Ona je takođe kompleksna. Trebaju se provesti izbori, da se stvore politike, da se daju prava, da se razmatraju žalbe i da se uspostave institucije. Često, ljudi po prvi put mogu otvoreno i slobodno govoriti. Mnogima je oslobođenje, drugima je razočaranje, kada saznaju da demokratija im ne čini život boljim u jednom trenu.

Treba da zapamtimo da demokratija funkcionira samo onda kada joj se daje vreme za sazrevanje i davanje rezultata, demokratija je uvek u razvojnom toku.

Institucije vlade trebaju uvek tretirati svoje građane na pravedan način, dostojanstveno, pružanjem usluga njihovim potrebama. Društva trebaju razviti poverenje ne samo da stiču slobodu, nego i da mudro i sa dobročinstvom postupe. Tada će demokratija funkcionirati. Ovo, vi svi znate i ja i narod Kosova može potvrditi iz našeg dugog iskustva tokom našeg kretanja prvih godina kao slobodno i demokratsko društvo, učenjem, adaptiranjem i ostvarivanjem dostignuća.

Proces demokratizacije u Kosovo je prolazio kroz bezbroj izazova. Hitni period, period rekonstrukcije i opšte obnove su tekle paralelno sa delatnošću demokratizacije zemlje. Ponosna sam da smo uspeli graditi pluralizam i ohrabrimo učešće svih zajednica Kosova.

Kao deo procesa izgradnje temelja naše demokratske države, mi smo istražili da nađemo najbolje međunarodne prakse i da iste primenimo prema potrebama Kosova. I, obraćajući se građanima sveta, mi smo otkrili da ono što naši građani traže se ne razlikuje mnogo od onoga što traže i drugu građani sveta: da zahtevaju odgovornost od rukovodilaca i da traže bolje upravljanje. I da vlada služi narodu a ne narod vladi. I, mi se beskrajno trudimo da ispunimo njihove zahteve.

Istom odlučnošću se trudimo da obnovimo poljuljano poverenje i da obznanimo još uvek postojeće razlike  kao ratno nasleđe, posebno između albanske većine i srpske manjine. I ostvarili smo uspeh, pošto institucije u kojima su dominirali Albanci su dale zakonsku garanciju za zaštitu prava zajednice Srba kao i njihovog načina života i verske tradicije na Kosovu. Kao rezultat, zajednica Srba, u najvećem delu Kosova se potpuno integrirala u institucionalni život i razvoj svakodnevnog biznisa po opštinama u kojima žive.

Vlade zemalja domaćina, kao Kosovo, su partneri i davaoci pomoći. Ali međunarodna zajednica treba da prizna činjenicu da je razvoj jedan balans između kratkoročnog i dugoročnog perioda. Isto tako treba da sazna kada je vreme okončanja jednog angažovanja kao i kada treba da se uključi, jer kada se međunarodna pomoć nastavlja za jedan vrlo dug period, ili se prostire mnogo, u dobronamernu intervenciju, može dati suprotne rezultate.

Ponekad, ova dvostrana uloga, biti i partner i davalac pomoći može da zbuni svakodnevnicu oko činjenice šta trebaju postići vlade i kako dati rezultate. Ukoliko vrlo spora prenosite razvojne odgovornosti kod lokalnih institucija, one mogu postati zavisne. Ukoliko ih prenosite jako brzo, zemlja može da se destabilizuje. Poznavanje ove dvojnosti je važan elemenat za maksimalizaciju razvojnih strategija jer zemlja ostaje zavisna od drugih u razmatranju prioriteta i može da nikada ne razvija sposobnost da to učini sopstvenim snagama.

Mi trebamo priznati činjenicu da na vreme, vlade, a isto tako i civilno društvo i privatni sektor, trebaju preuzeti na sebe odgovornost za razvoj svojih zemalja.

Sopstveni razvoj Kosova je bio za pohvalu, ali ova ekonomska i politička zavisnost ponekad je usporio proces državotvornosti Kosova i konsolidaciju političke klase Kosova. Ipak, razvoj Kosova jeste jedna zajednička  ispovest uspeha, povrh činjenice da je angažovanje i uloga lokalnih snaga trebala biti snažnija i direktnija u svim periodama konsolidacije Kosova.

Ova osetljivost je uticala na daljnji razvoj Kosova u oblasti politike, ekonomije i bezbednosti, pošto su razvoj i bezbednost usko povezani. Bezbednost utvrđuje razvoj jedne zemlje. Kosovo ima jednu jaku korelaciju između domaćih i inostranih mehanizama sigurnosti. Snaga bezbednosti NATO-a, uspostavljena u Kosovo još od završetka rata, često je odigrala ulogu ne samo zaštitnika granica Kosova sa susednim zemljama, nego i pomoćnika zajednicama Kosova za olakšanje njihovog života i obnovi veza između njih.

I ovo me dovodi do trećeg odgovore, kod sigurnosti i angažovanja/ukljućivanja. Društva u celom svetu su u toku menjanja dok, novi načini razmišljanja, novi načini izražavanja evoluiraju. Ljudi, koji su istorijski ostavljeni na stranu društvenih konvencija i ličnih predrasuda – u vezi sa polom/rodom, rasom, omladinom, seksualnom orijentacijom i invaliditetom – se kreću napred radi zauzimanja svog mesta za stolom.

Mi trebamo im stvoriti mesto, jer mi postajemo bogatiji njihovim uključivanjem, uključivanje to koja donosi sigurnost. Sigurnost je temelj procesa državotvornosti. Sigurnost podrazumeva ekonomski razvoj i investicije. Takođe sigurnost garantuje i formiranje jednog čvrstog i poštovanog društva.

Mnogo godina je u mojoj zemlji uniforma bila simbol nasilja i brutalnosti. Ali, u zadnju deceniju Kosovo se pretvorilo u jednu zemlju u kojoj građani policijsku snagu smatraju kao svoju, kao jednu snagu koja brine za njihovu sigurnost i za vladanje zakona bez obzira na etničku zajednicu kojoj služe.

Ja sam bila deo te snage i snažno verujem u činjenicu da bezbednost jedne ličnosti i bezbednost jedne zajednice podrazumevaju bezbednost cele zemlje.

Ja čvrsto verujem da snage bezbednosti trebaju izgraditi odnos sa zajednicama i da pomažu razvoj, napredak i demokratizaciju zemlje.

Kosovska Policija i Snage Bezbednosti Kosova su postigle ovo, prevazilaženjem jednog nasleđenog nepoverenja stvorene jednom dugoročnom represijom snaga sigurnosti. I  ovo, želim još jednom da ponovim, je bilo moguće samo zato što postavljeni temelj od mirotvornih snaga NATO-a, od vaših vojnih rukovodilaca, neki od kojih su prošli kroz ovu instituciju koja snosi tako mnogo istorije, nas je naučilo sa koliko pažnje vi gradite ove odnose.

Pružajući sigurnost svim građanima Kosova, oni su njima dozvolili da žive i prosperiraju. Da rekonstruiraju bez straha da se njihova svojina ponovo razara/uništi.

Oko pitanja šta smo naučili, ja ističem da mi trebamo poboljšati ljudski život jačanjem društva, i reduciranjem konflikata, ja kažem demokratija, razvoj, sigurnost i obuhvatnost/uključivanje.

Mi smo zajedno postigli uspeh na Kosovu jer smo mi izgradili jednu viziju zasnovanu na vrednostima. Mi nismo činili predviđanja za budućnost ili proračune rizika. Mi smo bili predvođeni ubeđenjem da trebamo zajedno delovati da spasimo živote naših građana, da se borimo za naš zajednički humanizam. Mi smo izgradili jednu zajedničku viziju u kojoj međunarodna zajednica i međunarodni mirotvorci su intervenirali kako bi dozvolili Kosovu da raste i sazreva. I, korak za korakom, nove institucije su uspostavljene na Kosovu da bi Kosovo preuzela na svoja pleća sigurnost i političku odgovornost za našu zemlju.

I, ono što smo zajednički izgradili, obavezno će imati dug život.

Dragi prijatelji,

Svedoci smo jednog komplikovanog sveta, ispunjen konfliktima i ljudskim patnjama. U ovom novom ambijentu ima malo važnosti gde se geografski nalazimo ili kakve su veličine naše zemlje. Svi smo ugroženi od istih pretnji protiv naše demokratije i naših građana.

Nema boljeg primera od pretnje sa kojom se momentalno suočavamo od grupa i pojedinaca koji žele izazvati naše vrednosti. I pred ovim pretnjama mi trebamo biti  ujedinjeni da bi branili ono što je fundamentalno za naša društva – slobodu i sigurnost koje će predodrediti mogućnost našeg prosperiteta. Ovo je jedan kompromis kojeg  nikada ne trebamo činiti.

Hvala Vam!